ЈОВАН ЈОВАНОВИЋ ЗМАЈ
Рођен је у Новом Саду 24. 11. 1833, а умро је у Сремској Каменици 3.6.1904. године. Један је од најзначајнијих српских песника. Написао је много песама за децу:
* Таши, таши
* Зека, зека из јендека
* Ал' је леп овај свет
* Пачја школа
* Мали коњаник
* Циганин хвали свог коња
* Хвала
и многе, многе друге...
И ОВО ДА ЗНАТЕ:
1. Постојала је новчаница од петсто милијарди динара са ликом Јована Јовановића Змаја.
2. Постојала је поштанска марка са ликом Јована Јовановића Змаја.
3. У Змајеву част, и данас постоје: "Змајева награда" и "Змајеве дечје игре".
* Таши, таши
* Зека, зека из јендека
* Ал' је леп овај свет
* Пачја школа
* Мали коњаник
* Циганин хвали свог коња
* Хвала
и многе, многе друге...
И ОВО ДА ЗНАТЕ:
1. Постојала је новчаница од петсто милијарди динара са ликом Јована Јовановића Змаја.
2. Постојала је поштанска марка са ликом Јована Јовановића Змаја.
3. У Змајеву част, и данас постоје: "Змајева награда" и "Змајеве дечје игре".
РИЗНИЦА ПЕСАМА ЗА ДЕЦУ
МАТЕРИНА МАЗА
Има дете у селу, Име му је Лаза, ал' га зову друкчије - Материна маза. Кад сва деца устану, Он и онда спава, Кад му кажу: Устани! Њега „боли г'ава“. Кад устане, не уме Да се сам обуче, Не сме да се умије, Иште воде вруће. Кад га жуља ципела, Он ципелу туче, Тад га рука заболи, Па онда јауче. Кад му даду јабуку, Он би хтео шљива, Кад му пруже погачу, Онда би кољива. Кад се мало огребе, Плаче и запева: „Јао, јао, помагај, Изић ће ми ц'ева!“ Кад је суво, замеси Блата па се каља, Кад га мати покара, Легне па се ваља. Кад му успу таране, Он би јео риба, Кад се рибе наједе, Тад га „боли тиба“. Па зато га не зову По имену: Лаза, Већем јадно, жалосно: материна маза! МАТИ Лабудићи мали још не могу знати колико им вреди њина добра мати. Она бригу брине, бди над њима свима. Крај себе их води, на леђа их прима. Ноћу их покрива перјем својих крила да јој не озебе породица мила. Кад их когод дирне, не зна шта је шала, та за њих би мати главу своју дала. Материна љубав није празна бајка. Зато, децо, размишљајте шта вам вреди мајка. ГАША Гашо, Гашо, тужан Гашо, шта ће с тобом бити? Гаша хтеде столар бити, тежак му је сврдо. После хтеде ковач бити, гвожђе му је тврдо. Он је хтео тикач бити, кидају се конци, и лончар је хтео бити, ал’ му смрде лонци. Затим хтеде кројач бити, ал’ га игла боде. Што год Гашан поче радит, све натрашке оде! Гашо, Гашо, лени Гашо, шта ће с тобом бити? Гашо, Гашо, тужан Гашо, шта ће с тобом бити? Гаша хтеде пекар бити, вреле су му пећи, Гаша хтеде месар бити, ал’ је тешко сећи. Прохте му се чизмар бити, ал’ удара ћириш, још и ратар хтеде бити, ал’ му смета кириш. Тад ћурчија хтеде бити, опет игла боде, - што год Гашан поче радит’, све суноврат оде! Гашо, Гашо, лени Гашо, шта ће с тобом бити? Гашо, Гашо, тужан Гашо, шта ће с тобом бити? Гаша ј’ много започињо, а ниједно не дочињо. Е тако су лета прошла, Гаши старост дошла. Сад гладује и јауче, плаче, виче, хуче: “О младости, лепо доба, лудо ли ти прође, куку леле, тужан Гашо, до чега ли дође!” - Тешко сваком који не зна рада ни заната, гладовање, јадовање нераду је плата. ЗЕКА, ЗЕКА ИЗ ЈЕНДЕКА Скочи зека из јендека па по снегу лако прти, за њим скочи други, трећи, а за трећим и четврти. По ћилиму белом скачу један другом на кркачу, - преметну се преко њушке, ваљају се полеђушке. Гуркају се у том трку, ћушкају се у том хуку, – ко их гледа не мож’ знати играју се или туку. Гледао их ловац стари, пуцати му беше жао, узе листак књиге беле па је зеке – нацртао. Зека, зека из јендека, баш је данас срећан био! Данас му је – деце ради - стари ловац опростио. ВЕЧЕ Сунце ј’ прешло своје путе преко неба, њиве плаве, сад ће птице да ућуте, а звездице да се јаве. Још је светла она страна, јоште запад румен краси, као спомен великана кој’ се смрћу не угаси. Пастир своју фрулу лаћа, песма крила разавила, раденик се с посла враћа, њега грле деца мила. Тишина се блага лије по сеоцу нашем широм, вече иде да покрије све уморне благим миром. ЗИМСКА ПЕСМА Зима, зима, – е, па шта је? Ако ј’ зима, није лав! Зима, зима, – па нека је, не боји се ко је здрав! Хајд’ напоље момак ко је, тамо веје крупан снег, видиш онде навејо је читав бедем, читав брег. А шта може зима мени, шта ми може, шта ми сме?! Нек ми носић поцрвени, ето то је, то је све. Сека Зорка, немој стати, твој нек буде први ред; сад ћемо се загрејати, - чучни само на тај лед! Гле сад живе железнице, - то је трка, то је лет. Збогом, птице крилатице, наш је сада цео свет! КОД МАЧКЕ НА ЧАСТИ У прастаро време – тако шала гуди мишеви су били безазлени, луди. Мачка их позове на слатка семења, а они јој дођу пуни поверења. Трпеза је пуна, све избрано јело, а мачка је села баш у горње чело. Па очима светлим мери своје госте, мисли ког ће прво а кога ће после! МАЧАК ИДЕ МИШУ У СВАТОВЕ Женио се млади миш у селу Шалали, водили су девојку, - мачка нису звали. Мачак реко: “Чекајте и госта незвана!” У с’онице упрего четири зекана. Па појури сватовски по том путу белом, у паради највећој, с породицом целом. Али неко поручи мишу брзојавом: “Сакријте се, сватови, не шал’те се главом!” Мачак стиже прекасно, - јер за часак тили весели су сватови сви у рупи били. “Многа љета” – чуло се све до зоре саме, из местанца сигурног, из рупице тамне. ЋУРАН И ВРАБАЦ По дворишту ћуран шеће, ваздан пућка и блебеће, главом вије, шири реп, мисли: Боже, ал’ сам леп! Све се шири, све се мери, кинђури се, кочопери, али једно зло га једи, што га нико, ал’ баш нико, и не гледи; пси пролазе, ал’ не хају, неће да га ни залају! Само један врабац клети са тарабе доле слети поред ћурка надувена да му натре под нос рена! Поче пред њим скакутати па му поче цвркутати: “Залуд, стриче, дуваш, деваш, не издува чега немаш! Лепши соко него врана, лепши паун од ћурана!” Разљути се ћуран луди па још више шири груди, поче крестом климатати, крил’ма бити, зипарати! А врабац се само смије па му вели ко и прије: “Лепши соко него врана, лепши паун од ћурана!” А наш ћуран шта да ради? Све се већма горопади, п’ онда оде да не гледи тога врапца што га једи. Опет пућка и блебеће, дигне главу па се шеће: све се шири, све се мери, кинђури се, кочопери, - ал’ бадава, јер га свако исмејава. А што рек’о врабац чили, већ су и пси научили па сад лају са свих страна: “Лепши паун од ћурана!” У НОВОМ КАПУТУ Добио је капут нов па шета по среди, кад опази сиротињу - ни да је погледи. Ко сам, ја сам – мисли он шта ја за ког марим! Нек завиде који дршћу у траљама старим! Два сиротна детета стајала крај пута, два сиротна детета, без топлих капута. Кад је холи капутлија дош’о до њих близу, они су га гледали, - завидели нису. Мој охолко, твом капуту цена здраво бледи, - чисто срце, без зависти, много више вреди. МАЛИ КОЊАНИК Ђиха, ђиха, четир’ ноге, све четири круте! Ђиха, ђиха, ми идемо на далеке путе! Седло ми је од мараме, узда од канапа, а бич ми је од очина пребијена штапа. Раго једна, баш си лена, зар те није срам! Ал’ кад нећеш ти да скачеш, ја ћу цупкат сам. ДВА ЗЕЦА Седела је без бриге наша мала Мира, ручала је лепо из својег тањира. Близу наше Мирице, ту се преметало весело и чило једно зече мало. Све док једно за друго нису ништа знали, весели су били ови наши мали. Ал’ кад спази Мирица зеку поред себе, сва се усплахири, срце јој зазебе. А кад зека опази ово страшно дете, потресе га дрхат од главе до пете. Мира би да побегне, ал’ куда и коме? И зеца је стего страх па члови пред њоме. Ух, големе невоље! Ух, големе беде! Избеченим очима једно друго гледе. ПЕРА КАО ДОКТОР “Господине докторе, звала сам вас амо, лутка ми је болесна, гледајте је само. Пипните јој образе, пипните јој чело, мени се бар чини, ужасно је врело!” Доктор седи укочен са озбиљним миром, пипа било луткино, па дрма шеширом: “Инфлуенца велика, ал’ умрети неће, немојте је љубити да на вас не пређе. Лек ћу јој прописати, прашак сваког сата, уз то нек’ је протрља ваша баба Ната. Лимунаду правите у вел’ким чашама, ако јој се не пије, попићу ја с вама.” МАЛИ БРАТА Дочепо се мали брата очевога сата, а сат је од злата па има и врата, – ала је то лепо! А на уво кад га метне, тад се чује нека звека, сат говори: тика-така! Брата мисли: хоће млека. – Ала је то мудро! Залио га слатким млеком неколико пути, брата мисли: сат се најо па сад зато ћути. – Ал’ се разумемо! Сад су пуни обадвоје, и сатић и брата, обадвоје сада ћуте. А кад дође тата, – ал’ ће бити гужве! ПАЧИЈА ШКОЛА “Јесте л’ чули, кумо, – верујте, без шале - отвара се школа за пачиће мале.” Тако је и било, – верујте, без шале - отвори се школа за пачиће мале. Сви пачићи дошли, на клупама стоје, стари патак метно наочаре своје. Све их је уписо у каталог, мале, па их је прозиво, - верујте, без шале. Па се онда шето с озбиљношћу крутом; учио их учио и књигом и прутом. Учио их, учио од среде до петка, ал’ се нису одмакли даље од почетка. Није било успеха учитељском труду, цела мука његова остаде залуду. Ништа више не научи пачурлија та, него што је и пре знала: – га, га, га, га, га! |
ДЕДА И УНУК
Уз’о деда свог унука, метн’о га на крило, па уз гусле певао му што је негда било. Певао му српску славу и српске јунаке, певао му љуте битке, муке свакојаке. Деди око заблистало, па сузу пролива, и унуку своме рече да гусле целива. Дете гусле целивало, п’ онда пита живо: “Је ли, деда, зашто сам ја те гусле целив’о?” “Ти не схваташ, Српче мало, ми старији знамо: кад одрастеш, кад размислиш, каз’ће ти се само!” СТРАШЉИВАЦ Ко се боји сам у соби, то је рђав знак, кога плаши помрчина или празан мрак; ко верује у вештице, леп ми је то ђак! Тај ми неће никад бити Србин ни јунак. САДИ ДРВО Где год нађеш згодна места, ту дрво посади! А дрво је благодарно па ће да награди, - наградиће изобиљем хлада, плода свог, наградиће било тебе било брата твог. ПТИЦА У КАВЕЗУ На прозору кавез стоји, у кавезу птица мала, а тужна је, врло тужна, тек што није заплакала. Па је пита хранитељка кад грумечак њојзи даде: “Шта је теби, птицо моја? Изјадај ми своје јаде! Та сад имаш лепу кућу, ја ти дајем лепо хране, сад би могла певат’ песме да се ори на све стране.” Из кавеза птица вели гледећ’ тамо у даљине: “Имам свега, тешко мени, и људи ми добра чине. И сувише имам свега што немају друге птице, ал’ највећег добра немам - немам своје слободице! ЂАЦИМА НА ПОЧЕТКУ ШКОЛСКЕ ГОДИНЕ Одмора је било, хвала Богу, доста, - и од кожне лопте само вуна оста. Лопту, чигру ма’ни, змај и стрелу баци, купите се опет око школе, ђаци. Знам да ћете бити и вредни и орни. - А како и не би, овако одморни! СВЕТ Ала је леп овај свет, - онде поток, онде цвет; тамо њива, овде сад; ено сунца, ево хлад; тамо Дунав злата пун, онде трава, овде жбун. Славуј пева, не знам гди, - овде срце, овде ти! ХВАЛА Ево, драга дечице, воћа свакојака: грожђа црна, грожђа бела, јабука, крушака! Ове лепе дарове јесен нам је дала, драга наша јесени, велика ти хвала! То је само на слици, па нам мира не да; оно воће, право воће, још лепше изгледа. Ове лепе дарове јесен нам је дала, драга наша јесени, велика ти хвала! Сетимо се пролећа, његових цветова; што нам цвеће обећало, ево тих дарова! Ове лепе дарове јесен нам је дала, драга наша јесени, велика ти хвала! Сад имамо довоље воћа свакојака: грожђа црна, грожђа бела, јабука, крушака! Ове лепе дарове јесен нам је дала, драга наша јесени, велика ти хвала! СУНЦЕ И ВЕТАР Хвалио се ветар свуда, уздизо се преко свега, и сунцу је пркосио да је јачи и од њега. “Ниси јачи, – сунце рече. - Хвалиша си, ветре, само.” “Ја ти рекох да сам јачи!” “Е, па хајд’ да покушамо! Ви’ш путника оног доле где корача поред Саве, да видимо ко ће прије шубару му скинут с главе!” Поче ветар дуват, – али што он већма дува, брије, путник већма капу чува и на уши навлачи је. Затим поче сунце сјати кад је ветар већ умино, - сунце сјало љупко, мило, а путник је капу скино. ЛАКОУМНА ШТУКА Штука реком плови, ништа јој не смета, ал’ у реци била мрежа разапета; ту је мрежу сплела рибарева рука, у ту мрежу сада заплете се штука. “Пропала сам!” – рече кад у мрежу паде, па у муци вељој врпољит’ се стаде; срећа је послужи па излазак нађе, – из мреже изађе. “Ко би се том надо, – мишљаше у себи - да ту има мреже никад рекла не би’! Запамтићу како с’ одсад чуват’ треба, – ал’ гле тамо горе, гле залогај хлеба!” Отисну се горе где је мамак пливо, с отвореним уст’ма залете се живо. Из мреже се спасла, ал’ удица пуста – закачи јој уста! ЛАЖ Да је плитко дно у лажи, то већ свако зна. Ја бих о њој друго реко: да и нема дна. Јер коме се год у њојзи купат’ допадне, данас, сутра, прекосутра у њој пропадне. ИСТИНА Истина је јунак, држи се ко стена, и кад на њу зине хала, и кад мислиш да је пала, – победа је њена! ПАЗИ ШТА ЧИНИШ Нежном руком дотичи се цвета ком се боја под росом прелива, за час тили од наглости твоје спашће с њега прашнаста кадива; сатро си му красоту с недара, а што оста, то је жалост прека… Ох, ласно је починити квара, ал’ је тешко после наћи лека. Дивна крила видиш у лептира који лети по зеленом лугу, гледајући очи ти се сладе ко да видиш у близини дугу. Зграбиш ли га, нестаће му шара, прекин’о си млађана му века… Ох, ласно је починити квара, ал’ је тешко после наћи лека. Славуј поје у брсноме жбуну, ти га слушаш, у песми уживаш, штуј му срећу и слободу драгу, занемеће ако га повијаш. Савест ће те љуто да покара, навук’о си клетву на себека… Ох, ласно је починити квара, ал’ је тешко после наћи лека. ПЕСМА О МАКСИМУ Кад је Максим чуво стадо, премишљо је врло радо о причама старих бака, о четама вилењака. Било подне тихо, немо, Максим сео па задремо, наједанпут, нуто чуда, скочи неки старац с дуда. На старцу је било џубе од шалимсе светле чоје; седа брада до колена од варамте беле боје. Им’о ј’ крила ко у рака, а рогове ко у миша, - око паса црвен појас од зелена невидиша. У руци му златан ковчег, тврдо злато (све се гиба), - он Максиму поче зборит тако гласно као риба: “Ој, Максиме, чедо моје, ил’ унуче, – шта ли си ми, прени скоком, скочи оком, па ковчежић овај прими! У ковчегу лаждипажди амајлија билбилити, - ко прочита шта ј’ у њему довека ће срећан бити!” Максим прима, старац даје уздишући: иха-хај! Ко ми и сад још верује, нека чита песми крај. Кад отвори Максим ковчег, од милине сав претрну, јер ту нађе хартијицу, тако белу, чисто црну. Хартија је била мала, једва већа од три хвата, на хартији беху слова од мокрога сувог злата. Е, сад само нек прочита, па је срећан, – али јао! Још једанпут, двапут јао! - Максим није читат знао! Ја бих сада мог’о свршит’ ову песму шалозбиљну, јер је песма стигла мету, ону мету куда циљну. Ал’ још видим оног старца где се цери иза луга, - ко год данас читат не зна, том се сваки ђаво руга. ДЕТЕ И ЛЕПТИР Дете Лептирићу, шаренчићу, ходи к мени амо! Ево имам лепу ружу, омириши само. Лептир Ја бих дошо, ал’ се бојим какве игле клете. Стиснућеш ме, пробошћеш ме, п’ онда збогом, свете! Дете Нећу, лепко, нећу, лепко, живота ми мога. Само хоћу да избројим кол’ко имаш нога. Лептир Е, па то ти могу казат’ и издаље малко: лептир има шест ножица. – А сад збогом, ранко! ЖАБА ЧИТА НОВИНЕ Седи жаба сама на листу локвања, од жаркога сунца штитом се заклања Да новине чита то вам слика каже ал’ не мож’ да нађе што јој очи траже. Знате већ о чему жабе бригу воде: хоће ли се скоро одселити роде. ПАТАК И ЖАБЕ Ако сте докони прочитајте ово: патак украј баре држао је слово. Слушале га жабе велике и мале, слатке су му речи једва дочекале. Говорио патак о врлини мира и да нико никог не треба да дира. Свако има права да слободно живи, не сме тлачит’ оне што му нису криви. Слога, мир и љубав благослов је прави, зато нека нико никога не гњави. Слушале су жабе ово красно слово, кад патак ућута, десило се ово: Један жабац мали поближе је стао, - а патак га зграби, па га прогутао. Из овог се нешто и научит’ даде: хуље лепо зборе, ал’ нитковски раде. ВРАБАЦ И МАЧКА “Где ћеш, врапче, зимовати?” – пита мачка врапца стара. “Овде, онде, - туда, свуда!” – тако врабац одговара. “Где ћеш, врапче, данас ручат?” – пита мачка врапца стара. “На крај шора, наврх ора!” – тако врабац одговара. “А где ти је конак, врапче?” – пита мачка врапца стара. “Шта те брига? Погоди га!” – тако врабац одговара. “Знаш ли, море, зашт’ те питам?” “Јер си мачка, а ја птица!” – То је реко па утеко, - оста мачка тужна лица. ВЕТАР Ја сам ветар, дижем прах, зар вас није, децо, страх?! Сад сам дете ко и ви, па ћарлијам којегди; сад сам вихор, момче холо, играм коло наоколо; сад вам цичим као гуја, сад сам ветрић, сад олуја. Затворите прозор, врата да вас ветар на замлата! Ја сам ветар, дижем прах, зар вас није, децо, страх?! КАКО БИ ТО СТАЈАЛО Како би то стајало кад би човек зрео наједаред сео на дрвена хата - па да се климата? Како би то стајало кад би стари дека напио се млека па завијен у јастучак - преспавао ручак? Како би то стајало кад би место ђака спремала се бака да у школу пође - међу децу дође? Како би то стајало? Погодит’ је врло лако стајало би исто тако ко што стоји Кржљавићу Љуби - цигара у зуби! |