Александар Поповић
Рођен у Убу, 20. новембар 1929, а умро у Београд, 9. октобар 1996.
Био је међу најзначајнијим писцима драма.
На наговор Душана Радовића пише радио-драме за децу које су емитоване на Радио Београду.
Драме за децу:
Снежана и седам увозних патуљака, Нека друга Пепељуга; Романи за децу:
Тужни град, Судбина једног Чарлија.
Био је међу најзначајнијим писцима драма.
На наговор Душана Радовића пише радио-драме за децу које су емитоване на Радио Београду.
Драме за децу:
Снежана и седам увозних патуљака, Нека друга Пепељуга; Романи за децу:
Тужни град, Судбина једног Чарлија.
"Судбина једног Чарлија" - Александар Поповић
Роман "Судбина једног Чарлија" је подељена у поглавља:
1. поглавље КАКО СУ СЕ НЕКИ МАЛИ МИШЕВИ КОТРЉАЛИ
2. поглавље КАКО ЈЕ ЈЕДНА ВЕШТА МАЧКА ПОСТАЛА НОЋНИ ЧУВАР
3. поглавље
КАКО СЕ ЈЕДАН МАЛИ МАЧАК РАСТАО ОД СВОЈЕ МАМЕ
Једном је месарова жута маца омацила једно мало и немирно маче. Ноћу га је остављала да спава само под шпоретом, у кутији за ципеле. Дању га је учила како се мрси вуница на бакином клупчету.
После месец дана, када је мало и немирно маче научило да оштри ноктиће о дрвена врата месарнице, његова мама, жута мачка, рекла је:
- Не желим да ти заувек овде останеш.
- Зашто, слатка моја мамице? – питао је још сасвим мали мачак
прибијао се уз своју маму, жуту мачку.
- Зато што овде можеш постати само обичан ноћни чувар у месарници –
Рекла је мама свом малом немирном мачку. – Волела бих да будеш бродски мачак. Зато што бродски мачак скита по целом свету и много је од свих најсрећнији.
Али мали мачак је још био мали и зато је био глуп, готово ништа тај није знао.
И опет је питао своју маму:
- Зашто је, мамице, тај неки бродски мачак много најсрећнији од свих?
- Зато што је сваки мачак на свету најсрећнији онда кад скита – рекла је
његова мама, месарова жута мачка.
Али мали и глупи мачак тешко да је нешто од тога разумео. А и како би разумео кад је мали, кад зна сасвим малко. А не зна ни шта је то брод.
Мама је покушавала да му исприча како изгледа један брод. Рекла је да помало личи на месарове штофане папуче. Само је брод стопут већи од месарове штофане папуче. И брод има заставицу, а папуча има пуфницу...
Али све те приче су слабо улазиле малом мачку у главу. Мали мачак је више волео да се игра згужваном хартијом него да учи шта је то брод.
Али месарова жута мачка није била мала мачка. Она је истински желела да њен мали мачак постане бродски мачак. Зато је смислила да одведе свог малог мачка тамо где бродови чуче уз обалу. Смислила је жута мачка да тамо остави свог малог мачка. Мислила је:
'' Тамо ће га наћи бродски кувар и узеће га да му прави друштво док пере судове!''
И онда је дошла та једна судбоносна ноћ за малог мачка. Дошла је тако црна ноћ да се није видела ни бела шапица пред белом мачјом њушкицом. А жута мачка је само чекала тако црну ноћ да би кроз црно извела свог малог мачка из кутије за ципеле испод шпорета и одвела га некуд далеко.
''Само да месар не примети да сам напустила своје чуварско место под масним кобасицама'' – мислила је жута мачка.
Али чика месар није приметио кад су се његова жута мачка и њено мало немирно маче искрали из кухиње па преко балкона...И нико их није приметио...Само су они сироти мали мишеви опазили да масну кобасицу нико не чува...
Зато су се сироти мали мишеви, којима су оне старе суве новине дошле већ до гушице, брзо поређали, као што се ређају вагони воза...Опет су нашли ону рупицу у зиду...Прохујали су кроз тунел као прави мали воз и зачас су као кликери поиспадали на бетон у месарници...И нису укочили све док са столице нису скочили на сто, а са стола на полицу.
На полици висе масне кобасице, каква срећа за сироте мале мишеве!
За то време жута мачка је одвела свог малог мачка иза девет углова, провела га кроз девет улица и преко девет раскрсница...
Мали мишеви су слободно грицкали масну кобасицу...
Мали мачак је дрхтао у црном мраку, негде далеко где он никад раније у свом малом животу није био...
Жута мачка је свог малог мачка гурнула међу велике црне сандуке.
- Сад се растајемо заувек – рекла је мама храбро. – Желим ти срећу у животу, лепи мој...
Мали мачак је хтео да пита своју мамицу шта је то срећа, али било је
касно. Жута мачка је скочила на сандук и изгубила се у мраку.
''Ако се осврнем да видим свог слатког и лепог малог мачка, заплакаћу се''...
- мислила је тужна мама.''Вратићу се и повешћу га натраг у месарницу... Он никад неће постати бродски мачак, и цео свој живот провешће у борби с тим малим и простим мишевима...Боље овако!''
Жута мама мачка бежала је ка месарници као да је чупави пас јури да је угризе.
4. поглавље
КАКО ЈЕ МАЛИ МАЧАК СТРАШНО ПРОВЕО СТРАШНУ НОЋ
Мали мачак је наједанпут остао сам у црном мраку... Дрхтао је много и тужно маукао, јер је био мали и није знао шта је то црно... И није знао шта су то црни сандуци...
Мали мачак ништа није знао јер је био сасвим мали и глуп.... Зато је само знао да воли своју жуту маму, месарову мачку, и ништа више. Само је плакао, плакао и звао своју маму да му обрише носић шапицом... А маме нема... Само има црно... Сиромах мали мачак, зацениће се од плача... Загрцнуће се, а нико га неће шапицом лупити по леђима да га прође што се загрцнуо...
- Крррр – кррр – кррр... – грца мали мачак у црном мраку, а неко га тек наједном лупи по леђима... Сасвим мало га лупи... Помилова га...
Кад тамо, а оно птица... Нека много добра птица...
И птица је мала па јој жао што мали мачак плаче... Крилима му мала птица брише сузе и храбри га... Зове га да пође с њом некуд далеко, тамо...
Тамо на једном пропланку чучи један пањ... А око црног пања играју коло беле раде и плаве сасе.... Па играју коло дуго, дуго... Све док се не појави шумски човечуљак. Он има карирану пластичну трубицу. Јесте. Рекла је малом мачку птица:
- У шуми је најздравије дрво дрен! Штапови су му јаки као слонови!
Зато сви шумски човечуљци имају дренове штапове, па онда... па онда, кад се појави шумски човечуљак с карираном пластичном трубицом, онда сви престану да играју.... И сви брзо завежу развезана дугмета и закопчају откопчане пертлице... И сви брзо оставе дренове штапове у шпајз, па потрче у сусрет црвеном возу којим долазе мали мачак и мама птица... Истина је! Црвени воз није био одувек црвени воз. Него је...
Црвени воз је некад, кад је био сасвим мала беба, био црвени парадајз... Хтели су од њега да направе слату, а њему се то није свидело... И онда је негде у башти нашао два динара, па је био на великој муци! Није знао да ли да за два динара купи каљаче и постане опасан чича у каљачама, или да купи точкиће и постане црвени воз... Зато је питао децу:
- Да ли највише волите намрштеног чичу у каљачама или највише волите црвени воз?
А деца су рекла:
- Пссссст... Немој тако гласно, да чича не чује... Ми највише волимо точкове од каљача...
И парадајз је купио точкове... И чим је купио точкове, постао је црвени воз!
Шумски човечуљак се возио узбрдо-низбрдо... А мали мачак и мала птица су вирили кроз прозор... Махали су крилцем и шапицом, овога пута...
А други пут, кад је шумски човечуљак у свом црвеном парадајзу на точковима залутао у једно школско двориште, деца су се окупила око њега. Један бата је рекао:
- Ја имам фрижидер с леденим коцкицама!
А једна сека је рекла:
- Ја имам телевизор са сликама!
А други дечак је рекао:
- А ја имам усисивач за прашину с дугачком сурлом!
И онда су сви сложно упитали шумског човечуљка:
- А ти!?
Сиромах шумски човечуљак, он је муцао... А да је бар имао миксер за мућење јаја или магнетофон с клавијатуром, него: ништа... Био је сасвим оскудан у апаратима. И рекао је:
- Ја имам птицу...
А деца су питала:
- Је л’ се пали на дугмета или на клавијатуру?
- Има ли прикључак за магнетофон?
- Је л’ има друге и треће кратке таласиће?
А шумски човечуљак је рекао:
- Сад тек видим да сте закржљали кад не знате да је птица нешто живо и мило! Морам да вас возим у шуму на специјализацију!
И заиста, није било довољно учити у школи природне науке, треба чути како у шуми пева шумски транзистор окачен горе високо о највише гране храстове... И чути како мали мачак преде од радости што је нашао тако добру другарицу птицу...
И још да је он њу нашао одистински, то би још боље било, а овако... Кад се мали мачак пробуди, он види само црно... И – види да је све оно друго само к’о бајаги...
Али мачак је још сасвим мали и глуп, не зна он ни шта је то одистински, ни шта је то к’о бајаги... Ни шта све не зна он, сироти мали остављени мачак... Чини му се у мраку да су црни сандуци нека црна велика уста која ће га прогутати...
Дршће мали мачак у мраку и плаче, плаче... Маму тражи, под сандуке се завлачи и по прашини гребе...
Па опет плаче мали мачак... Никад дотада мали мачак није толико плакао... Ово му је страшна ноћ, најстрашнија ноћ у његовом малом животу...
Нема ко сузе да му обрише... Нема ко по леђима да га потапше кад се од плакања загрцне... Нема... Зато што добра птичица постоји само у једном добром сањању... А у једној страшној црној ноћи нема те једне добре другарице птице...
О, добра птичице, где си? Дођи, добра мила другарице!
5. поглавље КАКО ЈЕ МАЛИ МАЧАК ДОБИО ЈЕДНО ЛЕПО ИМЕ
6. поглавље КАКО СЕ ЧИКА МЕСАР ОСВЕТИО СВОЈОЈ ЖУТОЈ МАЧКИ
7. поглавље КАКО ЈЕ МОРЕ СВЕЈЕДНАКО ПЛАВО
8. поглавље КАКО ЈЕ НА ТАТИНОМ БРОДУ ДОШЛО ДО ПОБУНЕ
9. поглавље КАКО ЈЕ МАЛИ МАЧАК ЧАРЛИ НАУЧИО ДА ПРЕДСТАВЉА СМЕШНО ПОЗОРИШТЕ
10. поглавље КАКО ЈЕ МАЧАК ЧАРЛИ ИЗГУБИО ЖУТО ОДЛИКОВАЊЕ
11. поглавље КАКО ЈЕ ЈЕДНА ВОДА БИЛА ТУЖНА ВОДА
12. поглавље КАКО МАЧАК ЧАРЛИ НИЈЕ ЗНАО ШТА ЗНАЧИ "АЈ ЛАВ ЈУ"
13. поглавље КАКО ЈЕ МАЧАК ЧАРЛИ ОДЛУЧИО ДА СЕ УБИЈЕ
14. поглавље КАКО СЕ МАЧАК ЧАРЛИ СРЕО СА НАПУЉСКОМ ДЕВОЈЧИЦОМ ВИОЛЕТОМ
15. поглавље КАКО ЈЕ МАЧАК ЧАРЛИ ПРОДАВАО МАРГЕРИТИНЕ ШЕШИРЕ
16. поглавље КАКО ЈЕ ИСПАЛО ДА ТИ НОВЕ БЛУЗЕ ВИШЕ ВРЕДЕ ОД МАЧКА ЧАРЛИЈА
17. поглавље КАКО СЕ МАЧАК ЧАРЛИ УСЕЛИО У КУЋИЦУ НА ТОЧКИЋИМА
18. поглавље КАКО ЈЕ МАЧАК ЧАРЛИ ДОСПЕО У НОВИНЕ
19. поглавље КАКО ЈЕ ТРАГИЧНА ЧАРЛИЈЕВА ТРАГЕДИЈА
20. поглавље КАКО ЈЕ МАЧАК ЧАРЛИ ТУЖНО ЗАВРШИО
21. поглавље КАКАВ ЈЕ БИО СУСРЕТ ДВА СТАРА ПРИЈАТЕЉА
22. поглавље КАКО ЈЕ МАЧАК ЧАРЛИ ОТИШАО У СТАРО ГВОЖЂЕ
23. поглавље КАКО СЕ ЈЕДНА СТАРА МАЧКА РАДУЈЕ СВОМ ЧАРЛИЈУ
24. поглавље КАКО ПРОЛАЗЕ ДАНИ ЈЕДНОГ ПЕНЗИОНЕРА
2. поглавље КАКО ЈЕ ЈЕДНА ВЕШТА МАЧКА ПОСТАЛА НОЋНИ ЧУВАР
3. поглавље
КАКО СЕ ЈЕДАН МАЛИ МАЧАК РАСТАО ОД СВОЈЕ МАМЕ
Једном је месарова жута маца омацила једно мало и немирно маче. Ноћу га је остављала да спава само под шпоретом, у кутији за ципеле. Дању га је учила како се мрси вуница на бакином клупчету.
После месец дана, када је мало и немирно маче научило да оштри ноктиће о дрвена врата месарнице, његова мама, жута мачка, рекла је:
- Не желим да ти заувек овде останеш.
- Зашто, слатка моја мамице? – питао је још сасвим мали мачак
прибијао се уз своју маму, жуту мачку.
- Зато што овде можеш постати само обичан ноћни чувар у месарници –
Рекла је мама свом малом немирном мачку. – Волела бих да будеш бродски мачак. Зато што бродски мачак скита по целом свету и много је од свих најсрећнији.
Али мали мачак је још био мали и зато је био глуп, готово ништа тај није знао.
И опет је питао своју маму:
- Зашто је, мамице, тај неки бродски мачак много најсрећнији од свих?
- Зато што је сваки мачак на свету најсрећнији онда кад скита – рекла је
његова мама, месарова жута мачка.
Али мали и глупи мачак тешко да је нешто од тога разумео. А и како би разумео кад је мали, кад зна сасвим малко. А не зна ни шта је то брод.
Мама је покушавала да му исприча како изгледа један брод. Рекла је да помало личи на месарове штофане папуче. Само је брод стопут већи од месарове штофане папуче. И брод има заставицу, а папуча има пуфницу...
Али све те приче су слабо улазиле малом мачку у главу. Мали мачак је више волео да се игра згужваном хартијом него да учи шта је то брод.
Али месарова жута мачка није била мала мачка. Она је истински желела да њен мали мачак постане бродски мачак. Зато је смислила да одведе свог малог мачка тамо где бродови чуче уз обалу. Смислила је жута мачка да тамо остави свог малог мачка. Мислила је:
'' Тамо ће га наћи бродски кувар и узеће га да му прави друштво док пере судове!''
И онда је дошла та једна судбоносна ноћ за малог мачка. Дошла је тако црна ноћ да се није видела ни бела шапица пред белом мачјом њушкицом. А жута мачка је само чекала тако црну ноћ да би кроз црно извела свог малог мачка из кутије за ципеле испод шпорета и одвела га некуд далеко.
''Само да месар не примети да сам напустила своје чуварско место под масним кобасицама'' – мислила је жута мачка.
Али чика месар није приметио кад су се његова жута мачка и њено мало немирно маче искрали из кухиње па преко балкона...И нико их није приметио...Само су они сироти мали мишеви опазили да масну кобасицу нико не чува...
Зато су се сироти мали мишеви, којима су оне старе суве новине дошле већ до гушице, брзо поређали, као што се ређају вагони воза...Опет су нашли ону рупицу у зиду...Прохујали су кроз тунел као прави мали воз и зачас су као кликери поиспадали на бетон у месарници...И нису укочили све док са столице нису скочили на сто, а са стола на полицу.
На полици висе масне кобасице, каква срећа за сироте мале мишеве!
За то време жута мачка је одвела свог малог мачка иза девет углова, провела га кроз девет улица и преко девет раскрсница...
Мали мишеви су слободно грицкали масну кобасицу...
Мали мачак је дрхтао у црном мраку, негде далеко где он никад раније у свом малом животу није био...
Жута мачка је свог малог мачка гурнула међу велике црне сандуке.
- Сад се растајемо заувек – рекла је мама храбро. – Желим ти срећу у животу, лепи мој...
Мали мачак је хтео да пита своју мамицу шта је то срећа, али било је
касно. Жута мачка је скочила на сандук и изгубила се у мраку.
''Ако се осврнем да видим свог слатког и лепог малог мачка, заплакаћу се''...
- мислила је тужна мама.''Вратићу се и повешћу га натраг у месарницу... Он никад неће постати бродски мачак, и цео свој живот провешће у борби с тим малим и простим мишевима...Боље овако!''
Жута мама мачка бежала је ка месарници као да је чупави пас јури да је угризе.
4. поглавље
КАКО ЈЕ МАЛИ МАЧАК СТРАШНО ПРОВЕО СТРАШНУ НОЋ
Мали мачак је наједанпут остао сам у црном мраку... Дрхтао је много и тужно маукао, јер је био мали и није знао шта је то црно... И није знао шта су то црни сандуци...
Мали мачак ништа није знао јер је био сасвим мали и глуп.... Зато је само знао да воли своју жуту маму, месарову мачку, и ништа више. Само је плакао, плакао и звао своју маму да му обрише носић шапицом... А маме нема... Само има црно... Сиромах мали мачак, зацениће се од плача... Загрцнуће се, а нико га неће шапицом лупити по леђима да га прође што се загрцнуо...
- Крррр – кррр – кррр... – грца мали мачак у црном мраку, а неко га тек наједном лупи по леђима... Сасвим мало га лупи... Помилова га...
Кад тамо, а оно птица... Нека много добра птица...
И птица је мала па јој жао што мали мачак плаче... Крилима му мала птица брише сузе и храбри га... Зове га да пође с њом некуд далеко, тамо...
Тамо на једном пропланку чучи један пањ... А око црног пања играју коло беле раде и плаве сасе.... Па играју коло дуго, дуго... Све док се не појави шумски човечуљак. Он има карирану пластичну трубицу. Јесте. Рекла је малом мачку птица:
- У шуми је најздравије дрво дрен! Штапови су му јаки као слонови!
Зато сви шумски човечуљци имају дренове штапове, па онда... па онда, кад се појави шумски човечуљак с карираном пластичном трубицом, онда сви престану да играју.... И сви брзо завежу развезана дугмета и закопчају откопчане пертлице... И сви брзо оставе дренове штапове у шпајз, па потрче у сусрет црвеном возу којим долазе мали мачак и мама птица... Истина је! Црвени воз није био одувек црвени воз. Него је...
Црвени воз је некад, кад је био сасвим мала беба, био црвени парадајз... Хтели су од њега да направе слату, а њему се то није свидело... И онда је негде у башти нашао два динара, па је био на великој муци! Није знао да ли да за два динара купи каљаче и постане опасан чича у каљачама, или да купи точкиће и постане црвени воз... Зато је питао децу:
- Да ли највише волите намрштеног чичу у каљачама или највише волите црвени воз?
А деца су рекла:
- Пссссст... Немој тако гласно, да чича не чује... Ми највише волимо точкове од каљача...
И парадајз је купио точкове... И чим је купио точкове, постао је црвени воз!
Шумски човечуљак се возио узбрдо-низбрдо... А мали мачак и мала птица су вирили кроз прозор... Махали су крилцем и шапицом, овога пута...
А други пут, кад је шумски човечуљак у свом црвеном парадајзу на точковима залутао у једно школско двориште, деца су се окупила око њега. Један бата је рекао:
- Ја имам фрижидер с леденим коцкицама!
А једна сека је рекла:
- Ја имам телевизор са сликама!
А други дечак је рекао:
- А ја имам усисивач за прашину с дугачком сурлом!
И онда су сви сложно упитали шумског човечуљка:
- А ти!?
Сиромах шумски човечуљак, он је муцао... А да је бар имао миксер за мућење јаја или магнетофон с клавијатуром, него: ништа... Био је сасвим оскудан у апаратима. И рекао је:
- Ја имам птицу...
А деца су питала:
- Је л’ се пали на дугмета или на клавијатуру?
- Има ли прикључак за магнетофон?
- Је л’ има друге и треће кратке таласиће?
А шумски човечуљак је рекао:
- Сад тек видим да сте закржљали кад не знате да је птица нешто живо и мило! Морам да вас возим у шуму на специјализацију!
И заиста, није било довољно учити у школи природне науке, треба чути како у шуми пева шумски транзистор окачен горе високо о највише гране храстове... И чути како мали мачак преде од радости што је нашао тако добру другарицу птицу...
И још да је он њу нашао одистински, то би још боље било, а овако... Кад се мали мачак пробуди, он види само црно... И – види да је све оно друго само к’о бајаги...
Али мачак је још сасвим мали и глуп, не зна он ни шта је то одистински, ни шта је то к’о бајаги... Ни шта све не зна он, сироти мали остављени мачак... Чини му се у мраку да су црни сандуци нека црна велика уста која ће га прогутати...
Дршће мали мачак у мраку и плаче, плаче... Маму тражи, под сандуке се завлачи и по прашини гребе...
Па опет плаче мали мачак... Никад дотада мали мачак није толико плакао... Ово му је страшна ноћ, најстрашнија ноћ у његовом малом животу...
Нема ко сузе да му обрише... Нема ко по леђима да га потапше кад се од плакања загрцне... Нема... Зато што добра птичица постоји само у једном добром сањању... А у једној страшној црној ноћи нема те једне добре другарице птице...
О, добра птичице, где си? Дођи, добра мила другарице!
5. поглавље КАКО ЈЕ МАЛИ МАЧАК ДОБИО ЈЕДНО ЛЕПО ИМЕ
6. поглавље КАКО СЕ ЧИКА МЕСАР ОСВЕТИО СВОЈОЈ ЖУТОЈ МАЧКИ
7. поглавље КАКО ЈЕ МОРЕ СВЕЈЕДНАКО ПЛАВО
8. поглавље КАКО ЈЕ НА ТАТИНОМ БРОДУ ДОШЛО ДО ПОБУНЕ
9. поглавље КАКО ЈЕ МАЛИ МАЧАК ЧАРЛИ НАУЧИО ДА ПРЕДСТАВЉА СМЕШНО ПОЗОРИШТЕ
10. поглавље КАКО ЈЕ МАЧАК ЧАРЛИ ИЗГУБИО ЖУТО ОДЛИКОВАЊЕ
11. поглавље КАКО ЈЕ ЈЕДНА ВОДА БИЛА ТУЖНА ВОДА
12. поглавље КАКО МАЧАК ЧАРЛИ НИЈЕ ЗНАО ШТА ЗНАЧИ "АЈ ЛАВ ЈУ"
13. поглавље КАКО ЈЕ МАЧАК ЧАРЛИ ОДЛУЧИО ДА СЕ УБИЈЕ
14. поглавље КАКО СЕ МАЧАК ЧАРЛИ СРЕО СА НАПУЉСКОМ ДЕВОЈЧИЦОМ ВИОЛЕТОМ
15. поглавље КАКО ЈЕ МАЧАК ЧАРЛИ ПРОДАВАО МАРГЕРИТИНЕ ШЕШИРЕ
16. поглавље КАКО ЈЕ ИСПАЛО ДА ТИ НОВЕ БЛУЗЕ ВИШЕ ВРЕДЕ ОД МАЧКА ЧАРЛИЈА
17. поглавље КАКО СЕ МАЧАК ЧАРЛИ УСЕЛИО У КУЋИЦУ НА ТОЧКИЋИМА
18. поглавље КАКО ЈЕ МАЧАК ЧАРЛИ ДОСПЕО У НОВИНЕ
19. поглавље КАКО ЈЕ ТРАГИЧНА ЧАРЛИЈЕВА ТРАГЕДИЈА
20. поглавље КАКО ЈЕ МАЧАК ЧАРЛИ ТУЖНО ЗАВРШИО
21. поглавље КАКАВ ЈЕ БИО СУСРЕТ ДВА СТАРА ПРИЈАТЕЉА
22. поглавље КАКО ЈЕ МАЧАК ЧАРЛИ ОТИШАО У СТАРО ГВОЖЂЕ
23. поглавље КАКО СЕ ЈЕДНА СТАРА МАЧКА РАДУЈЕ СВОМ ЧАРЛИЈУ
24. поглавље КАКО ПРОЛАЗЕ ДАНИ ЈЕДНОГ ПЕНЗИОНЕРА
Размислите о овим реченицама из романа:
"Срећа је као стаклена чаша", рекао је један мудри кепец. "Срећу као стаклену чашу треба чувати и пазити, увек и свуда, и на сваком месту"...
"Зато неко воли највише на свету масну кобасицу, неко смешно позориште, а неко нову блузу и стару чарапу пуну пара. Зато је овај свет шарен као што је шарено поље од шареног пољског цвећа. Ал' ни све цвеће на овом свету не мирише. Коприве жаре. Кисело дрво смрди. А љутић је чак и отрован. Треба то знати у животу... Сигурно! "
"Мачак Чарли је био и остао мачак...Као такав, мачак Чарли није много знао о пролазности славе... Иде слава, иде, па прође и оде!.."
"А тужне ствари нису за циркусе. Тужне ствари нису за децу", одозго још неко додаје. Тај неко мисли зато тако јер мисли да децу треба варати зато што су деца мала.
"Није ми живот прошао у мрачним подрумима. Видео сам свет, само ми је жао што си ти, мајко жута мачко, због тога страдала..."
Али жута мачка се не жали на своју злу судбину, јер је њој важно што је њен мали мачак отишао у свет. Само је то њој важно да њен мали мачак постане један фини бродски мачак, а за њу није важно, макар и целог живота остала на прашњавом тавану... Ето, таква је ова мачка мама, мисли само на своју децу, јер таква је свака мама: и мама кока, и мама кравица, и мама корњача, и мама свака мама, и наша мама...
И готово...Прича се пела по степеницама Чарлијева живота, степеницу по степеницу, спрат по спрат, све до тавана, до оног једног четвртастог отвора на крову успомена... Даље нема куд да се пење...Нема...И нема...Нема више. И го - то - во...